Smelo polemišući sa procenom dela Ive Andrića koje je u našoj sredini odavno kanon, samim tim i neprikosnoveno, autor podvrgava kulturološkoj analizi andrićevski svet i način kako prikazuje Bosnu u istorijskom kontekstu, smatrajući da ni dela ovenčana Nobelovom nagradom nisu imuna na nova i naknadna tumačenja i pogled u drugačijim vizurama. Šta je u drugačijim vizurama, nužnim u svakoj kulturi, moguće otkrivati u Andrićevom delu? Možemo li podneti radikalne rezove u već uvrežena mišljenja o romanima našeg nobelovca? Imaju li svi sadržaji kulturne pluralnosti pravo na svoja mišljenja? Autor smatra i vatreno zagovara stav da imaju i da njihov glas takođe treba da se čuje.