Hartvorm

Priče Pavla Aleksića su kratke, izbrušene i prepune neke tihe tuge. U njima kao da je vrijeme stalo, a likovi ostali da se snalaze u tom otuđenom svijetu bez budućnosti. Njegove priče govore o nemogućnosti da čovjek nađe mjesto za sebe, o nemogućnosti dva bića da ostvare komunikaciju, o nemogućnosti da ostanemo i još većoj nemogućnosti da se vratimo. One govore o Americi, o Srbiji i onom beskonačnom prostoru koji se stvara kad čovjek nije ni ovdje ni tamo. „Cele zime bio sam bez daha, uopšte bez daha za svakodnevni život. Pomenuo sam to jednom Marini, čiji se razvod privodio kraju, a ona je uradila jedino što je mogla da uradi – stavila je dlanove na moje obraze, poljubila me. Ali bio sam bez posla i bio sam bez ritma, bez ritma čitave zime. Tražio sam nešto za šta ću da se uhvatim u tom raskoraku. I tako sam se vratio iza šanka. Sredinom januara pokupio sam dve noći nedeljno u baru iznad bioskopa u Evanstonu, na raskrsnici Mejpl i Dejvis. Bar je imao te ogromne prozore, od poda do plafona, i bila je mećava to veče, mećava preko raskrsnice i preko celog grada i semafor je sijao crveno sve vreme u svom tom snegu. Nije bilo nikog na ulicama, nijednog auta na raskrsnici, osim moje džete zatrpane snegom. Stajao sam kraj prozora, stavio sam ruku u džep, pritisnuo dugme na ključu – zasijali su farovi preko snega. To je bio sav mir koji sam imao i nemam šta više da kažem o tome. Do kraja večeri niko nije došao u bar i skoro dva sata vozio sam kući posle ponoći, kroz sav taj sneg i grad. To je to, rekao sam, završio sam sa tim. Više nisam bio sav u tome, nisam bio uopšte. Te dve smene, imao sam ih u kostima i Marina je i to veče rekla da dam otkaz ako mi se već ne radi. Sledećeg jutra sam se probudio, seo sam u auto, otišao u Milvoki. Išao sam gradom, tražio mesto za sebe, negde da stanem. Brejdi ulica, video sam ljude, crne ljude, tapkaju pognutih glava duž zaleđenih trotoara. Sneg kraj puta. Korak po korak, a ja nemam kuda. Stajao sam razbacan po ćoškovima grada, slikao sam mesta za Marinu. Izloge, kamene crkve, stakla banaka, dimnjake. Stajao sam ispred Pabst palate i imao sam led pod nogama. Travnjak je bio zaleđen a zemlja crna, na njoj nakupljene gomile snega i znam ostaće tu sve dok je zime, i držim aparat u ruci a metal aparata je već leden, trudim se da uslikam tu palatu za Marinu, ali čitav grad čini sliku prljavom i čovek ne može napraviti sliku pod tim lošim svetlom. Milju dalje, dok prelazim ulicu, neko stavlja kaznu za parking ispod mog brisača. Neko mi izvlači ulicu i sneg pod nogama. Nisam jeo ništa od Čikaga i imam taj bol u glavi, kad se vratim do auta i uzmem tu kaznu u ruke i sednem da je čitam, gledam šta sam uradio, a auto se ljulja i ljulja i ljulja na vetru te ulice što vodi ka jezeru; vetar zviždi linijama, a ljudi tapkaju po ledu s druge strane stakla – ja imam to u glavi i imam muku, jednu muku u stomaku i u sebi, imam to još od jutros, još od septembra. Pravi od čoveka atol; voda svuda okolo.” Vodič kroz nestajanje