Po nekakvom svom ustaljenom redu, tačno u podne, izronila je Jana iz svoje mahale i uputila se glavnom ulicom ka izlasku iz grada. Lagana šarena haljina obgrlila joj bujno tijelo, na nogama joj iznošene platnene patike, u ruci vrećica.
Julsko sunce žestoko pržilo te je ulica bila gotovo pusta. Koračala je brzo, čvrsto, oborena pogleda.
Pred kafanom, u bašči pod suncobranom, sjedili us uglavnom muškarci. Braco, portir u gradskoj gimnaziji, bliži pedesetoj nego četrdesetoj, podbuhla lica i vodnjikavih očiju, neženja, osobenjak, pogleda prvo Janu pa sat na ruci.
– Ljudi moji, po našoj ludoj Jani komotno možeš sat navijati.
Svi se glasno nasmijaše. Uto naiđe Jana. Zaustavi se blizu Bracinog stola uza sam rub trotoara, pogleda ga i ne kao konstataciju, nego kao pitanje izusti:
– Tata?
Mrko ju je pogledao preko krigle piva i grubo kazao:
– Prolazi, luda Jano, prolazi.
– Nije jadnica kriva ni što je luda ni što u svakom zrelom muškarcu traži oca – dodade neko.
Oborila je pogled i nastavila put.
Jana nije znala oca. Njenog oca niko nije znao. Čak ni njena majka. Majku su znali svi. Bila je, ne tako davno, često pominjana u gradu i šire. Ne po ljepoti, iako je bila lijepa, ne po dobroti, iako je imala dobro srce. Bila je poznata kao kurva.
Godine se nizale. Bore izgužvale lice, povile ramena, zabijeljele se u kosi. Ništa od negdašnje ljepote ne osta. Javi se nešto novo, zakašnjelo – kajanje, stid….
